КОРДИС прикази књига

ИКОНА КАО ОПРЕДМЕЋЕНО ПРИСУСТВО

Јоргос Кордис:

Фајумски портрети и византијска икона и

У ритму – Етос линије у византијском иконопису

Са грчког превео: јереј Драган Поповић

Каленић, Едиција ЗОГРАФ, 2009.

Са радом др Јоргоса Кордиса, како уметничким тако и теоријским, читаоци Каленића су имали могућност да се упознају у више наврата (види бр.3 и бр. 4 из 2008. и бр. 3 из 2009. године). Уочи Сајма књига у Београду прошле године, наша издавачка кућа у новопокренутој едицији Зогарф, специјализованој за објављивање књига из области црквене уметности, обрадовала нас је са два наслова овог изузетно значајног аутора.

Јоргос Кордис је рођен 1956. године у Грчкој. Студије теологије је завршио на Атинском универзитету, а наставио на институту Светог Крста у Бостону, где је специјализовао како богословље тако и естетику византијског сликарства. Докторат из теологије је одбранио на Атинском универзитету 1991. године, на коме и предаје од 2003. године. Такође, предаје и иконопис на AKTO (Athens School of Art), и у Културном центру Еиконоургија у Атини. Аутор је већег броја студија из области теологије и естетике иконописа. Осликао је велики број цркава и иконостаса у Грчкој, Либану, Светој Гори... Учествовао је на великом броју групних као и на више од двадесет самосталних изложби. Његова значајна студија У ритму – Етос линије у византијском иконопису поред српског, преведена је и на енглески, румунски, а тренутно се очекује издање и на руском језику.

У првој од ове две значајне студије, које је Каленић објавио, Фајумски портрети и византијска икона, аутор се бави темом којом се савремена теорија уметности у предходних неколико деценија занима са великим интересовањем, али и великим дометима.Реч је о повезаност византијског сликарства са његовим античким наслеђем, у конкретном случају са великим наслеђем фајумских портрета. О овој теми је такође и у Каленићу писано у више наврата, а у свету су написане бројне научне студије. У уводу књиге Кордис нам најпре скреће пажњу на неке погрешке, карактеристичне за одређени број аутора који се баве овом темом. Наиме, приликом упоређивања ове две сликарске традиције погрешке најчешће настају као последица тумачења једне из визуре друге сликарске традиције, што доводи до погрешних закључака да је византијско сликарство, са једне стране, назадовање у уметничком стваралаштву позне антике или, са друге стране, да су портрети из Фајума недуховни и оријентисани на материјално приказивање. Разлоге за овакав приступ Кордис види у савременој западној теорији уметности која сваку уметничку традицију вреднује са становишта своје културне традиције, а овакви ставови директно вуку своје корене из схоластичког учења које подразумева да се умом може схватити свет у својој укупности. Као алтернативу овом принципу аутор предлаже приступ који би подразумевао да се свака уметност треба тумачити и процењивати из културног образца који је ту уметничку традицију и изнедрио: „... свака уметност или сликарски стил потребно је засебно процењивати, и то у што ширем оквиру културе која је створила ту уметност. Истраживање принципа уметничког стила и вредновање одређене уметности треба да се ослања на теорију која се развила у оној заједници која је створила дела уметности коју намеравамо да истражујемо. Само на основу ових предпоставки можемо да створимо стабилну основу са које бисмо правилно процењивали и тачно вредновали одређено сликарско предање и стилове које оно употребљава.“ Доследно примењујући овакав принцип у тумачењу, Кордис ће у наставку књиге дати објективну и свеобухватну анализу како фајумске тако и византијске уметности и њихове повезаности, али и великих разлика, крећући од естетске и морфолошке анализе до теоријско-богословске. Све закључке и теоријске анализе аутор је поткрепио користећи се бројним илустрацијама.

Друга књига У ритму – Етос линије у византијском иконопису, у најширем смислу бави се цртежом на византијској икони. Ради се о једном од, без претеривања, најзначајнијих теоријских радова о иконопису написаних у новијем периоду. Своје богато искуство иконописца и велико познавање бгословске науке и светоотачких списа који се тичу светих икона, аутор је употребио да би нас увео у саму суштину стваралачког у иконопису. Анализирајући историјски развој иконописне уметности кроз векове у којима је стварана, аутор у великој разноликости стилова проналази заједничке и непромењиве елементе у начину цртања, композицији и ритму, и преко великог броја илустрованих примера уводи читаоца у разумевање саме суштине иконе, после којега је, по речима аутора, могуће „... стваралачко настављање нашег иконописачког предања“. После кратког али садржајног бављења темом шта је икона за византијски сликарски систем у другом поглављу Карактеристичне ознаке византијске линије, кроз анализу и велики број илустрованих примера аутор нам представља начин цртања и компоновања прво лика, а затим и комплетне фигуре, као и секундарних делова композиције као што су пејзаж и архитектура.

У трећем поглављу Кордис тумачи и објашњава принципе грађења сложенијих композиција. У другом делу књиге на примеру десет репрезентативних, одабраних композиција из историје византијског сликарства, аутор поткрепљује напред изведене закључке детаљном анализом ових остварења. На самом крају аутор је приложио 17 својих цртежа који илуструју и потврђују систем који је у књизи предложио.

„Треба рећи да овим излагањем ученик учи посебну врсту језика, његову граматику и синтаксу. Подучава се како да употребљава речник (односно облике) и на основу њих иконопише. Али свакако, као и у случају прозне уметности и песништва, где познавање граматичких и синтаксних правила не чини некога песником, тако и познавање принципа (логоса) иконописачких правила и начела не чини ученика иконописцем. Међутим, разумевање принципа према којима су радили стари уметници њему помаже да схвати њихову мудрост, њихово духовно надахнуће. И више од тога, помаже му да научи да истинито стваралаштво потребује знање али и дух. Неопходно је, дакле, учење али и духовна борба.“ поручује нам Кордис у уводу књиге.

Наша епархијска издавачка кућа се са ова два наслова, као и значајном студијом Ричарда Темпла (приказаном у предходном броју Каленића) и књигом Беседе иконописца архимандрита Зинона која је тренутно у штампи, уписала у ред издавача који су значајно допринели разумевању и развоју црквене уметности у нашој помесној Цркви.