петак, 17. децембар 2010.

Свети Јован Дамаскин 2. пут



Ево га мали апдејт, није ми се свидела позадина па сам је мало променио, мислим да је овако боље.

понедељак, 13. децембар 2010.

И на фејсбуку

Од сада смо и на фејсбуку, натерали ме.
http://www.facebook.com/profile.php?id=100001886157605&v=info

Светлости тиха - Приказ - КАЛЕНИЋ бр.6/2010


СВЕТЛОСТИ ТИХА
омаж царској византијској уметности
Ауторке изложбе:
Марија Гаровић и Наташа Лалић,
Центар за културу, Младеновац, галерија ФОАЈЕ, 30. новембар - 10. децембар 2010. године

Настављајући праксу популаризације црквене уметности, коју Центар за културу Младеновац спроводи већ дуги низ година, овога пута су нас обрадовали изузетно интересантном и квалитетном изложбом преко тридесет аутора који се сваки на свој начин наслањају на заоставштину византијске уметности и културе.
Поред очекивано великог броја икона, посетиоци изложбе су могли да погледају и одређен број дела примењене уметности као што су рецимо предмети од кованог гвожђа, свештеничке одежде, дуборези, накит, калиграфија. Изложбу је пригодном беседом отворио свештеник Драган Поповић, певао је хор основне школе Момчило Живојиновић, а посетиоцима су се обратиле и ауторке укратко образлажући концепт по којем је изложба постављена.
Оно што нарочито радује јесте чињеница да радови на овој изложби не представљају копије византијских узора, већ креативно сагледавање традиције и надоградњу у духу историјског материјала, суштински ослоњено на елеменат на који је управо и комплетна византијска култура била ослоњена, а то је литургија.
Дејан Манделц
www.znamenje.blogspot.com

среда, 01. децембар 2010.

Изложба СВЕТЛОСТИ ТИХА

Изложба је отворана јуче у 19 часова, било је лепо, посета солидна с обзиром на временске прилике (у Србији кад је киша нико не излази на улицу ко да пада сона киселина а не вода).
Изложбу је отворио отац Драган Поповић из Крагујевца.
Овде је његово кратко али конструктивно излагање:


video

А овде је галерија фотографија са отварања изложбе:
http://picasaweb.google.com/znamenje3/YbzjjI#

недеља, 28. новембар 2010.

субота, 20. новембар 2010.

субота, 07. август 2010.

Господ Исус Христос



Акрилик на платну 150*100 цм

Ново издање едиције ЗОГРАФ




Архимандрит Зинон (Теодор),

Беседе Иконописца,

Каленић, Крагујевац 2010

Са рауског превела Марија Дабетић


Напокон је из штампе изашла и дуго очекивана четврта књига едиције Зограф.

Архимандрит Зинон, несумњиво најзначајнији руски иконописац краја двадесетог и почетка двадесет и првог века, родио се у Оливиопољу код Николајева (на југу Украине, недалеко од Одесе). За иконопис се заинтересовао на Одеској академији за уметност, коју је похађао од 1969. године. Технику, технологију и каноне православног иконописа изучавао је самостално, јер у совјетској Русији за иконопис није било много интересовања и разумевања.

Замонашио се 1967. године у Псковско-Печерском Успенском манстиру. Примивши монашки постриг, отац Зинон је добио могућност да ради за Цркву, а његова уметност била је брзо примећена и тражена од стране свештеноначалника. Свјатјејши патријарх Пимен позвао га је 1979. године у Тројице-Сергијеву Лавру. Овде је отац Зинон осликао иконостас бочног олтара у крипти Успенске саборне цркве, као и мноштво засебних икона. Патријарх Пимен био је велики познавалац древног иконописа и високо је ценио стваралаштво оца Зинона. По благослову патријарха, 1983. године оцу Зинону је наложено да учествује у обнови и благоукрашавању Даниловског манастира у Москви. Осликао је 1985. године цркву Свете Петке у Владимирској области.

Иконописац је наставио да ради и за Псковско-Печерски манастир; овде су били направљени иконостаси храмова преподобномученика Корнилија (1985. године), Покрова Успењске Саборне цркве (1990. године) и Печорских светих на брду (1989-1991). Осликао је 1988. године и иконостас малог храма Тројицке Саборне цркве у Пскову, посвећеног Преподобном Серафиму Саровском.

Руској Православној Цркви је 1994. године враћен древни Спасо-Преображенски Мирошки манастир (изузев храма из XII века, који је остао при Псковском музеју уметности), под једним условом – у том манастиру мора бити смештена иконописачка школа. Отац Зинон био је на челу те школе и она се почела успешно развијати. У овом манастиру 1996. године је била обновљена црква Светог Стефана Првомученика, у којој су се обављала богослужења. Овде је отац Зинон направио оригинални камени иконостас и насликао на њему ликове Спаситеља, Богородице и светитеља у медаљонима.

Радећи још у Даниловском манастиру, архимандрит Зинон је стекао углед једног од водећих иконописаца у Русији, и почели су га активно позивати у друге земље – радио је у Француској, у Ново-Валаамском манастиру у Финској, у манастиру Воздвижења Часног Крста (Шеветон, Белгија); предавао је у иконописачкој школи у Серијату (Италија) итд.

Године 2008. архимандрит Зинон је завршио осликавање Бечког саборног храма Светог Николаја Руске Православне Цркве. А тренутно ради на осликавању капеле у манастиру Симонопетра на Светој гори.

Архимандрит Зинон, један од најауторитативнијих мајстора савременог руског иконописа, је 1995. године први међу црквеним делатницима примио Државну награду Русије за допринос у црквеној уметности. Књига Беседе иконописца до сада је у русији имала три издања. Српски превод је урађен према трећем издању које је приређено са колор илустрацијама и за које је предговор написао Сергије Аверинцев. Идеја издавача је била да нашој богословској и уметничкој публици, осим текста ове значајне књиге, што детаљније представимо и иконописачко дело једног од најзначајнијих православних уметника данашњице, па је избор репродукција зато у доброј мери различит од оног у изворном издању. Потрудили смо се да направимо кратак пресек кроз вишедеценијско стваралаштво овог изузетног аутора, све до најновијих остварења као што су живопис Бечког храма Светог Николаја и делови иконописа и живописа у манастру Симонопетра на Светој гори где су радови још у току.

Такође, додат је текст Сведочанство лепоте Ирине Јазикове, историчара уметности, о радовима на осликавању Бечког саборног храма.

Дејан Манделц





петак, 16. јул 2010.

Нови иконостас у Белој Паланци




Ево разлога што вам се нисам обраћао предходних пар месеци, ово су иконе за иконостас у Белој Паланци, радио сам једно два месеца. Јајчана темпера, позлата са 23,5 каратним златом (трансфер) у два слоја, и акрилни мат лак. Фотографије иконостаса још увек немам, поставићу их чим их будем набавио. Његова Светост патријарх српски Иринеј освештао је иконостас 5. јула.
Све иконе можете погледати ОВДЕ

петак, 23. април 2010.

Свети Теодор Студит


Свети Теодор Студит, јајчана темпера на папиру
Ево напокон сам покушао да насликам нешто са лимитираном палетом, само четири боје: марс црна (гвоздени оксид), титанова бела, жути и црвени окер, користио сам SENNELIER-ове пигменте, следећи пут ћу покушати то исто да изведем али са цинквајзом уместо титанове беле. Интересује ме шта ви мислите.

Свети Сава

Свети Сава, јајчана темпера на липовој дасци, 20x26 цм

субота, 03. април 2010.

Добри Пастир





Јајчана темпера на медијапану 44,5 x 68 cm, рађен за храм Светог Саве на Аеродрому у Крагујевцу.

уторак, 23. март 2010.

Каленић 1/2010


Изашао је нови број часописа Епархије шумадијске.
На овој адреси можете преузети комплетан број у малој резолуцији:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic6_2009.pdf
А ево и приказа изложби (оца Жељка Ђурића и моје):
https://docs.google.com/fileview?id=0B45G-4cVpQpxMzUxYzVlNzQtOGU5Ni00ZmNjLTlmOGItZGIzYTcwOTcyYWIw&hl=en,
као и прикази књига др Јоргоса Кордиса:
https://docs.google.com/fileview?id=0B45G-4cVpQpxNDEzOWY2MjAtY2VmZi00NTVmLWFhMTUtZjYzMmY1MTU1ZDY0&hl=en
,
у већој резолуцији.
Надам се да ће неко и да прочита, па можда чак и прокоментарише.

понедељак, 08. март 2010.

петак, 12. фебруар 2010.

КОРДИС прикази књига


ИКОНА КАО ОПРЕДМЕЋЕНО ПРИСУСТВО


Јоргос Кордис:

Фајумски портрети и византијска икона и

У ритму – Етос линије у византијском иконопису

Са грчког превео: јереј Драган Поповић

Каленић, Едиција ЗОГРАФ, 2009.


Са радом др Јоргоса Кордиса, како уметничким тако и теоријским, читаоци Каленића су имали могућност да се упознају у више наврата (види бр.3 и бр. 4 из 2008. и бр. 3 из 2009. године). Уочи Сајма књига у Београду прошле године, наша издавачка кућа у новопокренутој едицији Зогарф, специјализованој за објављивање књига из области црквене уметности, обрадовала нас је са два наслова овог изузетно значајног аутора.

Јоргос Кордис је рођен 1956. године у Грчкој. Студије теологије је завршио на Атинском универзитету, а наставио на институту Светог Крста у Бостону, где је специјализовао како богословље тако и естетику византијског сликарства. Докторат из теологије је одбранио на Атинском универзитету 1991. године, на коме и предаје од 2003. године. Такође, предаје и иконопис на AKTO (Athens School of Art), и у Културном центру Еиконоургија у Атини. Аутор је већег броја студија из области теологије и естетике иконописа. Осликао је велики број цркава и иконостаса у Грчкој, Либану, Светој Гори... Учествовао је на великом броју групних као и на више од двадесет самосталних изложби. Његова значајна студија У ритму – Етос линије у византијском иконопису поред српског, преведена је и на енглески, румунски, а тренутно се очекује издање и на руском језику.

У првој од ове две значајне студије, које је Каленић објавио, Фајумски портрети и византијска икона, аутор се бави темом којом се савремена теорија уметности у предходних неколико деценија занима са великим интересовањем, али и великим дометима.Реч је о повезаност византијског сликарства са његовим античким наслеђем, у конкретном случају са великим наслеђем фајумских портрета. О овој теми је такође и у Каленићу писано у више наврата, а у свету су написане бројне научне студије. У уводу књиге Кордис нам најпре скреће пажњу на неке погрешке, карактеристичне за одређени број аутора који се баве овом темом. Наиме, приликом упоређивања ове две сликарске традиције погрешке најчешће настају као последица тумачења једне из визуре друге сликарске традиције, што доводи до погрешних закључака да је византијско сликарство, са једне стране, назадовање у уметничком стваралаштву позне антике или, са друге стране, да су портрети из Фајума недуховни и оријентисани на материјално приказивање. Разлоге за овакав приступ Кордис види у савременој западној теорији уметности која сваку уметничку традицију вреднује са становишта своје културне традиције, а овакви ставови директно вуку своје корене из схоластичког учења које подразумева да се умом може схватити свет у својој укупности. Као алтернативу овом принципу аутор предлаже приступ који би подразумевао да се свака уметност треба тумачити и процењивати из културног образца који је ту уметничку традицију и изнедрио: „... свака уметност или сликарски стил потребно је засебно процењивати, и то у што ширем оквиру културе која је створила ту уметност. Истраживање принципа уметничког стила и вредновање одређене уметности треба да се ослања на теорију која се развила у оној заједници која је створила дела уметности коју намеравамо да истражујемо. Само на основу ових предпоставки можемо да створимо стабилну основу са које бисмо правилно процењивали и тачно вредновали одређено сликарско предање и стилове које оно употребљава.“ Доследно примењујући овакав принцип у тумачењу, Кордис ће у наставку књиге дати објективну и свеобухватну анализу како фајумске тако и византијске уметности и њихове повезаности, али и великих разлика, крећући од естетске и морфолошке анализе до теоријско-богословске. Све закључке и теоријске анализе аутор је поткрепио користећи се бројним илустрацијама.

Друга књига У ритму – Етос линије у византијском иконопису, у најширем смислу бави се цртежом на византијској икони. Ради се о једном од, без претеривања, најзначајнијих теоријских радова о иконопису написаних у новијем периоду. Своје богато искуство иконописца и велико познавање бгословске науке и светоотачких списа који се тичу светих икона, аутор је употребио да би нас увео у саму суштину стваралачког у иконопису. Анализирајући историјски развој иконописне уметности кроз векове у којима је стварана, аутор у великој разноликости стилова проналази заједничке и непромењиве елементе у начину цртања, композицији и ритму, и преко великог броја илустрованих примера уводи читаоца у разумевање саме суштине иконе, после којега је, по речима аутора, могуће „... стваралачко настављање нашег иконописачког предања“. После кратког али садржајног бављења темом шта је икона за византијски сликарски систем у другом поглављу Карактеристичне ознаке византијске линије, кроз анализу и велики број илустрованих примера аутор нам представља начин цртања и компоновања прво лика, а затим и комплетне фигуре, као и секундарних делова композиције као што су пејзаж и архитектура.

У трећем поглављу Кордис тумачи и објашњава принципе грађења сложенијих композиција. У другом делу књиге на примеру десет репрезентативних, одабраних композиција из историје византијског сликарства, аутор поткрепљује напред изведене закључке детаљном анализом ових остварења. На самом крају аутор је приложио 17 својих цртежа који илуструју и потврђују систем који је у књизи предложио.

„Треба рећи да овим излагањем ученик учи посебну врсту језика, његову граматику и синтаксу. Подучава се како да употребљава речник (односно облике) и на основу њих иконопише. Али свакако, као и у случају прозне уметности и песништва, где познавање граматичких и синтаксних правила не чини некога песником, тако и познавање принципа (логоса) иконописачких правила и начела не чини ученика иконописцем. Међутим, разумевање принципа према којима су радили стари уметници њему помаже да схвати њихову мудрост, њихово духовно надахнуће. И више од тога, помаже му да научи да истинито стваралаштво потребује знање али и дух. Неопходно је, дакле, учење али и духовна борба.“ поручује нам Кордис у уводу књиге.

Наша епархијска издавачка кућа се са ова два наслова, као и значајном студијом Ричарда Темпла (приказаном у предходном броју Каленића) и књигом Беседе иконописца архимандрита Зинона која је тренутно у штампи, уписала у ред издавача који су значајно допринели разумевању и развоју црквене уметности у нашој помесној Цркви.